Uvijek sam mislila da blogove pišu ljudi s viškom vremena. Znači, ja to nisam. U pretraživanju beskrajnog virtualnog prostranstva znala sam ponekad nabasati na dobre tekstove i simpatične blogove. I dalje mislim da je kvalitetnih stvari puno, puno, manje od beskorisnih i nekvalitetnih. Što se uopće može usporediti s pravim razgovorom s pravim prijateljem u pravoj šetnji?
Zavirila bih i ja tada, rado, u nečiji tuđi život i pomislila: blago svim tim kućanicama, nezaposlenima, umirovljenicima, studentima...koji imaju vremena pa odašilju svoje tekstove u svijet. Ja ću ipak radije razgovarati i dopisivati se sa svojim prijateljicama. Ono što sam primijetila nakon čitanja, bilo je pola neprospavane noći ili neki drugi zaostatak, u kući, s djecom, na poslu. Naslućujem da se tu krije neka opasna navika koja je proždrla već mnoge. Valjda neće i mene. Iskreno se nadam da svi blogeri, osim svojih blogova, uređuju i žive svoje živote.
A zašto ipak pišem blog?
Baš mi je drago što se nikome ne moram ispričavati- zamolio me muž da konačno radimo nešto zajedno. Nas dvoje smo toliko različiti da tu ponudu nisam mogla odbiti.
Nema komentara:
Objavi komentar